Druga nedelja Projekta 22 biće započeta simboličnim predstavljanjem programskog luka Doček, u okviru koncerta Veče domaćih kompozitora – Neksus trio, večeras, 21. juna u 19 časova, u Kulturnoj stanici Eđšeg i to na Svetski dan muzike.
Doček – jedinstvena proslava dve Nove godine u Evropi koja ističe interkulturalni identitet Novog Sada kroz kulturno nasleđe i savremenu praksu, jedan je od osam programskih lukova planiranih za 2022. godinu, a koji se sada prezentuju publici kroz Projekat 22, zajedničku ideju Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i Festivala NEO – neklasični festival klasične muzike.
Neksus trio čine vrsni umetnici koji su svoju renomiranost potvrdili širom sveta – Mina Mendelson (violina), mr Aleksandar Jakovljević (violončelo) i Bojana Dimković (klavir), sa kojom smo razgovarali uoči njihovog nastupa u Novom Sadu.
Učestvujete u Projektu 22 koji će predstaviti koncept programa Evropske prestonice kulture za 2022. godinu. Najpre nam recite kako se vama dopada ideja da se kroz muziku, spoj domaćih i svetskih izvođača, na nekoliko lokacija u gradu pravi takav tip uvertire u titularnu godinu?
Oseća se jedna zaista posebna energija koja potiče iz ovog projekta, a koja se potom prenosi na sve druge institucije, umetnike i publiku. Ne sumnjam da je odjek mnogo širi od toga i da ta vitalnost dolazi iz ozbiljne ideje i organizacije. Na kraju, samo sa takvim pristupom, posvećenost i strast samih umetnika mogu da budu vidljivi. Kada smo bili pozvani da učestvujemo na Festivalu Neo, sećam se da sam bila prijatno iznenađena činjenicom da smo mogli da biramo između nekoliko novih, atraktivnih prostora koji nude odlične uslove za nastup. Radujemo se što ćemo nastupiti u KS Eđšeg i to baš na Svetski dan muzike!
Vaš nastup, nazvan još i Veče domaćih kompozitora, predstaviće nam stvaralaštvo naših autora. Koji su autori u pitanju i zašto ste baš te izabrali? Šta će publika imati prilike da čuje?
Nastup trija Neksus predstavlja retku priliku da se čuju dve premijere klavirskih trija domaćih kompozitora. U sferi kamerne muzike ovoj ansambl predstavlja prilično tradicionalan spoj violine, violončela i klavira koji postoji još od 18. veka. I kao što je slučaj sa žanrovima i formama sa pozamašnom literaturom, većina kompozitora žudi da se oproba i ostavi svoj nepogrešiv trag. Publika će to svakako imati priliku da čuje. Klavirski trio broj 1 Aleksandra Sedlara nam je izuzetno drag s obzirom na to da je posvećen triju Neksus: muzika je fenomenalna i ne sumnjam da će imati dobar odziv. Često smo u neformalnim razgovorima sa kompozitorom dolazili do zaključka kako mi, kao klasični muzičari u Srbiji, dosta često sviramo „tuđu“ muziku minulih epoha. U tom smislu, mislim da je autor u ovom delu započeo nešto jako važno. Neobično je da je drugo delo, trio Petra Stojanovića, takođe premijera iako je napisano 1913. godine. Ne znam zašto se ne svira: dosta je kompleksan i treba mnogo da se vežba (smeh). Ali svakako obe kompozicije objedinjuje ideja nasleđa kamerne muzike u Srbiji i to iz ugla poznog romantizma, što je bio koncept projekta od početka.
Kada govorimo o našim kompozitorima, koliko su oni cenjeni na evropskoj i svetskoj sceni, a opet da li su ih dovoljno vrednovani ovde u Srbiji?
Ne znam da li mogu da ponudim realnu sliku situacije. Iz moje perspektive, domaće savremeno stvaralaštvo je izuzetno plodonosno i angažovan je veliki broj kolega iz branše koji su tome istinski posvećeni. Stvaraju se unikatni ansambli koji su rezultat ličnih kontakata izvođača i kompozitora što doprinosi pomacima u repertoaru. Mislim da su kompozitori izuzetno cenjeni i van granica zemlje čemu svedoče i brojni objavljeni albumi od strane inostranih izvođača i ansambala.
Nakon prethodnih godinu dana, kada je sve stalo usled pandemije, čini se da se sve nekako vraća u normalu. Kako ste se vi „borili“ sa periodom bez koncerata i kontakta sa publikom?
Svi smo iskoristili zatišje na različite načine i sebi dozvolili razne vrste predaha, preispitivanja, sumiranja. Neke moje kolege su bile utučene jer nisu videle smisao u tome da spremaju koncert ne znajući da li će moći da ga održe. Mnogima je egzistencija bila ugrožena (govorim pre svega o samostalnim umetnicima ili frilenserima koji su bili suočeni sa zatvorenim pozorištima i dvoranama). Meni se otvorio prostor da vežbam i ja sam tu priliku iskoristila. Tako sam mogla da se predstavim publici sa nekoliko zanimljivih programa i to u onim momentima kada nije bilo mnogo koncerata. Čast mi je bila da sviram takvoj publici kojima je muzika očigledno predstavljala vrstu utočišta.
Kada smo već kod povratka „u normalu“ da li se posebno radujete nekom kulturnom dešavanju? Imate li već u planu neki kulturni događaj koji nećete propustiti?
Kod mene je obrnuta situacija: poslednji meseci su bili toliko aktivni sa različitim projektima i koncertima, kako na klaviru, tako i na čembalu, da jedva čekam odmor. To neću propustiti ove godine.
Da se vratimo na koncerte, svirali ste u svetu sa mnogim značajnim imenima na velikim scenama. Šta je veći izazov, svirati na takvim mestima ili pred domaćom publikom?
Najveći izazov je ispuniti sopstvena očekivanja i ideje, u svakodnevnom radu i na koncertnoj platformi. Ipak, umetnik treba da ume da „opipa“ puls publike. Nije svaki nastup isti, a to zavisi od mnogo stvari pa i geografskih odrednica. Ja sam pobornik toga da se publici treba ponuditi neki kontekst pogotovu ako je repertoar nepoznat, u formi beleške u programu ili ličnim obraćanjem. Ipak, iz iskustva, najteže je svirati audicije i ispite gde vam umesto publike sedi komisija. To zahteva dodatni nivo mentalne pripreme.
Da li ćete posetiti još neki koncert u okviru Projekta 22?
Naravno, Rambo Amadeus Mocart mi zvuči jako primamljivo.
Kako vi vidite Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture?
Sumirajući prethodnih par meseci mogu da kažem da sam imala prilike da održim izuzetne koncerte baš u Novom Sadu. Pored Projekta 22 (Festival Neo) tu su Dani Barokne muzike i Barokno proleće koji su mi u lepom sećanju: publika je tako imala priliku da čuje prvi resital na ranom klaviru u Srbiji u Galeriji Matice srpske, a postala sam i jedan od članova novosadskog ansambla za baroknu muziku „Musica Antiqua Neoplantensis“ koji je osnovala Mejla Tome. Meni će Novi Sad uvek biti neka vrsta prestonice i iz ličnih, nostalgičnih razloga. Moj otac je živeo ovde u mladosti dok je njegov otac, a moj deka, prof. Dragoljub Dimković bio rektor Novosadskog univerziteta. Radujem se 2022. godini, kao umetnik i kao član publike!
