Друга недеља Пројекта 22: Вече домаћих композитора симболично представља Дочек


neksus trio

Друга недеља Пројекта 22 биће започета симболичним представљањем програмског лука Дочек, у оквиру концерта Вече домаћих композитора – Нексус трио, вечерас, 21. јуна у 19 часова, у Културној станици Еђшег и то на Светски дан музике.

Дочек – јединствена прослава две Нове године у Европи која истиче интеркултурални идентитет Новог Сада кроз културно наслеђе и савремену праксу, један је од осам програмских лукова планираних за 2022. годину, а који се сада презентују публици кроз Пројекат 22, заједничку идеју Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“ и Фестивала НЕО – некласични фестивал класичне музике.

Нексус трио чине врсни уметници који су своју реномираност потврдили широм света – Мина Менделсон (виолина), мр Александар Јаковљевић (виолончело) и Бојана Димковић (клавир), са којом смо разговарали уочи њиховог наступа у Новом Саду.

Учествујете у Пројекту 22 који ће представити концепт програма Европске престонице културе за 2022. годину. Најпре нам реците како се вама допада идеја да се кроз музику, спој домаћих и светских извођача, на неколико локација у граду прави такав тип увертире у титуларну годину?

Осећа се једна заиста посебна енергија која потиче из овог пројекта, а која се потом преноси на све друге институције, уметнике и публику. Не сумњам да је одјек много шири од тога и да та виталност долази из озбиљне идеје и организације. На крају, само са таквим приступом, посвећеност и страст самих уметника могу да буду видљиви. Када смо били позвани да учествујемо на Фестивалу Нео, сећам се да сам била пријатно изненађена чињеницом да смо могли да бирамо између неколико нових, атрактивних простора који нуде одличне услове за наступ. Радујемо се што ћемо наступити у КС Еђшег и то баш на Светски дан музике!

Ваш наступ, назван још и Вече домаћих композитора, представиће нам стваралаштво наших аутора. Који су аутори у питању и зашто сте баш те изабрали? Шта ће публика имати прилике да чује?

Наступ трија Нексус представља ретку прилику да се чују две премијере клавирских трија домаћих композитора. У сфери камерне музике овој ансамбл представља прилично традиционалан спој виолине, виолончела и клавира који постоји још од 18. века. И као што је случај са жанровима и формама са позамашном литературом, већина композитора жуди да се опроба и остави свој непогрешив траг. Публика ће то свакако имати прилику да чује. Клавирски трио број 1 Александра Седлара нам је изузетно драг с обзиром на то да је посвећен трију Нексус: музика је феноменална и не сумњам да ће имати добар одзив. Често смо у неформалним разговорима са композитором долазили до закључка како ми, као класични музичари у Србији, доста често свирамо „туђу“ музику минулих епоха. У том смислу, мислим да је аутор у овом делу започео нешто јако важно. Необично је да је друго дело, трио Петра Стојановића, такође премијера иако је написано 1913. године. Не знам зашто се не свира: доста је комплексан и треба много да се вежба (смех). Али свакако обе композиције обједињује идеја наслеђа камерне музике у Србији и то из угла позног романтизма, што је био концепт пројекта од почетка.

Када говоримо о нашим композиторима, колико су они цењени на европској и светској сцени, а опет да ли су их довољно вредновани овде у Србији?

Не знам да ли могу да понудим реалну слику ситуације. Из моје перспективе, домаће савремено стваралаштво је изузетно плодоносно и ангажован је велики број колега из бранше који су томе истински посвећени. Стварају се уникатни ансамбли који су резултат личних контаката извођача и композитора што доприноси помацима у репертоару. Мислим да су композитори изузетно цењени и ван граница земље чему сведоче и бројни објављени албуми од стране иностраних извођача и ансамбала.

Након претходних годину дана, када је све стало услед пандемије, чини се да се све некако враћа у нормалу. Како сте се ви „борили“ са периодом без концерата и контакта са публиком?

Сви смо искористили затишје на различите начине и себи дозволили разне врсте предаха, преиспитивања, сумирања. Неке моје колеге су биле утучене јер нису виделе смисао у томе да спремају концерт не знајући да ли ће моћи да га одрже. Многима је егзистенција била угрожена (говорим пре свега о самосталним уметницима или фриленсерима који су били суочени са затвореним позориштима и дворанама). Мени се отворио простор да вежбам и ја сам ту прилику искористила. Тако сам могла да се представим публици са неколико занимљивих програма и то у оним моментима када није било много концерата. Част ми је била да свирам таквој публици којима је музика очигледно представљала врсту уточишта.

Када смо већ код повратка „у нормалу“ да ли се посебно радујете неком културном дешавању? Имате ли већ у плану неки културни догађај који нећете пропустити?

Код мене је обрнута ситуација: последњи месеци су били толико активни са различитим пројектима и концертима, како на клавиру, тако и на чембалу, да једва чекам одмор. То нећу пропустити ове године.

Да се вратимо на концерте, свирали сте у свету са многим значајним именима на великим сценама. Шта је већи изазов, свирати на таквим местима или пред домаћом публиком?

Највећи изазов је испунити сопствена очекивања и идеје, у свакодневном раду и на концертној платформи. Ипак, уметник треба да уме да „опипа“ пулс публике. Није сваки наступ исти, а то зависи од много ствари па и географских одредница. Ја сам поборник тога да се публици треба понудити неки контекст поготову ако је репертоар непознат, у форми белешке у програму или личним обраћањем. Ипак, из искуства, најтеже је свирати аудиције и испите где вам уместо публике седи комисија. То захтева додатни ниво менталне припреме.

Да ли ћете посетити још неки концерт у оквиру Пројекта 22?

Наравно, Рамбо Амадеус Моцарт ми звучи јако примамљиво.

Како ви видите Нови Сад као Европску престоницу културе?

Сумирајући претходних пар месеци могу да кажем да сам имала прилике да одржим изузетне концерте баш у Новом Саду. Поред Пројекта 22 (Фестивал Нео) ту су Дани Барокне музике и Барокно пролеће који су ми у лепом сећању: публика је тако имала прилику да чује први реситал на раном клавиру у Србији у Галерији Матице српске, а постала сам и један од чланова новосадског ансамбла за барокну музику „Мусица Антиqуа Неоплантенсис“ који је основала Мејла Томе. Мени ће Нови Сад увек бити нека врста престонице и из личних, носталгичних разлога. Мој отац је живео овде у младости док је његов отац, а мој дека, проф. Драгољуб Димковић био ректор Новосадског универзитета. Радујем се 2022. години, као уметник и као члан публике!